Ludvig van Betoven: Bezobrazni genije

Svoj prvi koncert održao je kada mu je bilo samo sedam godina, a bio je najmlađi ikad član dvorskog orkestra. 

Betoven sa deset godina postaje učenik najpoznatijeg bonskog profesora, a prve sonate za klavir piše kao tinejdžer. Doživeo je da o njemu, kao jedanaestogodišnjaku, u novinama napišu ove reči: 

“Taj dečko od 11 godina je talenat koji tako obećava…”

I dok mu je predviđana blistava budućnost, pred punoletstvo preživljava “brodolom”. Majka, za koju je bio veoma vezan, preminula je kada je imao samo 17 godina, a od oca, muzičara na dvoru, koji je bio alkoholičar, se distancirao. I još je bio prinuđen da sam vodi računa o dva brata.

Zbog svega što je preživeo, ali i preke naravi koja ga je odlikovala, postao je “drzak i bezobrazan”, kazivali su njegovi savremenici. O njegovoj drskosti svedoči i anegdota u kojoj je zabeležen prvi susret sa Johanom Volfgangom Geteom. 

Kada se 1808. godine u Karlsbadu susreo sa Geteom, književnik je zahvaljujući „Patnjama mladog Vertera“ već imao svetsku slavu kao pisac, ali i političku karijeru u usponu. Nakon upoznavanja, krenuli su u vožnju kočijom i dok su prolazili ulicama, mnogi građani su ih pozdravljali s oduševljenjem, što je Gete ovako prokomentarisao:

– Zaista je dosadno je biti ovako slavan! Svi me pozdravljaju.

A Betoven ga je, ne časeći časa, prekinuo poručivši mu:

– Ekselencijo, ne treba da vam bude neprijatno, jer pozdravljaju mene!

Prgavost je ispoljavao u različitim životnim situacijama. Primera radi, često se svađao sa svojim stanodavcima. A do toga je neminovno dolazilo jer se Ludvig van Betoven čitavog života seljakao. Iako je rođen u Bonu, većinu života je proveo u Austriji. 

Uglavnom je bio stacioniran u Beču, ali nebrojeno puta je menjao lokacije za život. 

Obično se leti selio iz grada na selo, a onda bi na jesen ponovo po Beču tražio novi stan. Užasno ga je frustriralo što nije bio dovoljno bogat da može sebi da priušti da ima i stan u gradu i letnjikovac na selu. Stanodavci su se žalili na njega da je neodgovoran, da ostavlja haos iza sebe i da ne poštuje tuđu svojinu. Ali, nije hajao za kritike. Samo bi promenio adresu…

Betoven bi se, kad mu je neko remetio mir i tišinu, toliko ražestio da je pravio haos. Tako je na svoje sluge prvo bacao knjige, a onda i stolice, ne pokazujući sažaljenje ni u jednom trenutku, beležili su biografi. I prema svima se isto bahato ponašao – bilo da su u pitanju njegovi zaposleni, plemići ili izdavači, vređajući i psujući sve odreda. Betovena je jedan  biograf nazvao „bezobraznim i nepristojnim genijem“.

Svoju preku narav nije se stideo da ispoljava ni na javnim mestima. Kada nije radio volio je da sedi po kafanama i pije crveno vino. Imao je i omiljeni lokal u Beču, koji se zvao „Schwann Inn“. Svake večeri Ludvig van Betoven, kako je svedočio engleski aristokrata i kompozitorov savremenik Džon Rasel, sedeo bi u kutku, pio „vino i pivo, jeo sir i dimljene haringe i čitao novine“. Međutim, s vremena na vreme bacio bi pogled na to ko ulazi u kafanu. I ako bi se na ulaznim vratima pojavila osoba čiji izgled se umetniku nije dojmio, „pljunuo bi“ a onda bi naglas, da ga svi čuju, rekao: „Kakva lopovska faca“, i demonstrativno napustio kafanu jer mu je “neka rugoba” uništila veče.