„Navukla sam traume, imala sam psihičku blokadu“: Zejna progovorila o najtežim trenucima kroz koje je prošla u detinjstvu

Pevačica Zejna uspela je da se probije visoko u muzičkom svetu, ali njen život nije bio nimalo lak. Ona je svojevremeno o tome iskreno govorila.

Odrasla je u Loznici, za koju je vežu samo lepe uspomene.

– Živela sam u kući sa mamom Mirsadom, ocem Begom, sestrama Sanelom i Marčelom, bakom i dekom. Imali smo malu farmu na kojoj smo čuvali konje i koze. Pošto je deda voleo da sadi voće, povrće, kukuruz, imali smo i njivu, a prednji deo dvorišta nam je bio sav u cveću. Kada me je mama donela na svet, svi su u porodilištu želeli da se slikaju sa mnom jer sam bila slatka mala crna devojčica sa afro-frizurom. Tata me je, kada sam imala osam meseci, sasvim slučajno ispustio iz ruku, pa sam pala na pod. Spustio je pogled i video da me nema, a ja sam u tom trenutku bukvalno trčala. Nisu mogli da veruju da ću tako brzo i neplanirano prohodati – priča Zejna i dodaje da je detinjstvo uglavnom provodila napolju igrajući se sa sestrama – rekla je Zejna jednom prilikom za Informer.

Zejna je 1993. godine upisala Osnovnu školu. Već u prvom razredu susrela se s predrasudama, koje su je samo ojačale za dalji život.

– U tu školu sam išla samo jedno polugodište, jer me učitelj nije voleo. Bio je neprijatan prema meni samo zato što sam Romkinja. Zbog njega sam navukla traume. Imala sam psihičku blokadu i nisam mogla da učim, pa sam dobijala samo dvojke. Zbijao je šale na moj račun, a ostala deca su se smejala. Vršnjaci me nisu zadirkivali, ali se nisu ni družili sa mnom. Uvek sam bila sama. Na odmorima sam šetala oko škole, užinala i odmah se vraćala u svoju klupu. Roditelji su me na kraju prvog polugodišta ispisali i upisali u drugu osnovnu školu. Tamo mi je bilo super. Učiteljica Olivera je insistirala na tome da se osećam dobrodošlom. Tada sam stekla prve drugare. U školi sam ređala samo petice, jer nisam imala nikakvih problema sa učenjem – priča Zejna i dodaje da je tada napravila i prve muzičke korake:

– Sa deset godina bila sam prvi glas u horu. Stajala sam napred i pevala dok su iza mene bili moji vršnjaci. Bilo je divno. Sećam se da mama i tata zbog posla nisu stigli da dođu na moj prvi nastup, ali su rekli: „Ima vremena, ona će jednog dana postati zvezda i gledaćemo je stalno“. Eto, bili su u pravu! Imali su jaku intuiciju i verovali u mene.