Džordž Kluni u najboljoj ulozi karijere: Novi Netflixov hit „Jay Kelly“ je emotivna bomba koja će vas rasplakati

Da li Kluni u filmu Jay Kelly igra – sebe? Možda i da, i ne – a upravo ta dilema čini ovu duhovitu, ali duboko emotivnu priču o slavi i identitetu toliko snažnom.

Najnoviji film Noe Baumbaha (Marriage Story), prikazan na festivalima u Veneciji i Londonu, donosi duhovitu, ali i otrežnjujuću priču o zvezdi u krizi srednjih godina. Glavni junak, filmski idol u ranim šezdesetim, lice koje svi prepoznaju, ali ga istovremeno kritikuju da u svakom filmu „igra sebe“, neodoljivo podseća na – Klunija. Izgleda kao Kluni, ponaša se kao Kluni, a u flashback scenama vidimo klipove iz pravih Klunijevih filmova. Ipak, lik Džej Kelija nije sasvim Kluni. Ali nije ni Džej Keli – i tu nastaje problem.

U filmu ga menadžer Ron, kog igra iznenađujuće nežni Adam Sendler u jednoj od najsuptilnijih uloga karijere, opisuje kao „poslednju pravu holivudsku zvezdu“. Nakon 35 godina karijere, Džej počinje da preispituje čitav smisao slave i uspeha. Njegova svakodnevica je timski posao: uz Rona, tu su i oštra PR-ka Liz (Laura Dern), i brojni članovi svite koji svi redom žrtvuju sopstveni privatni život zarad održavanja njegove karijere.

Niz ličnih potresa dodatno uzdrma već klimavu sliku – sukob sa starim kolegom iz glumačke škole (Bili Kradap), smrt omiljenog reditelja (Džim Brodbent), odlazak mlađe ćerke (Grejs Edvards) u Evropu… Džej odjednom shvata da je on više projekat nego osoba – lice sa plakata, ime u reklamama, brend. A ako to jeste istina – ko je onda on, zapravo?

U nadi da će pronaći odgovore, odlazi na put po Evropi – prilika da obnovi porodične veze sa ocem (Stesi Kič) i starijom ćerkom Džesikom (Rajli Kio), uz svečani povod – dodelu nagrade za životno delo u Toskani.

Scenario koji zajedno potpisuju Baumbah i glumica i spisateljica Emili Mortimer (koja se takođe pojavljuje u sporednoj ulozi, kao i Greta Gervig, Baumbahova supruga) istovremeno je oštra analiza sveta slavnih, ali i topla, nostalgična priča o ocu koga posao odvaja od porodice koju pokušava da obezbedi.

Iako film otvoreno poziva publiku da se zapita da li Kluni ovde igra samog sebe, ostavlja dovoljno prostora između njega i izmišljenog lika – recimo, Džej je razveden i Amal nema ni u naznakama – da se izbegne jednostavan odgovor.

Baumbah i dalje vešto barata klišeima, ali ih koristi sa ciljem. Kluni, naravno, izgleda besprekorno gde god da se pojavi – čak i kad sedi u brzom vozu sa flašom mineralne vode, deluje kao da je na snimanju reklame za San Pelegrino. U jednoj sceni Džej cinično objašnjava da „glumac ne treba da plače da bi rasplakao publiku“ – da bi nas nekoliko minuta kasnije rasplakao upravo suzama.

Finalna scena je pravo filmsko finale – emotivno razarajuća, ali iskrena i duboko ljudska. Pomera granice između stvarnosti i fikcije, i ide korak dalje – a uspeva da se izvuče.

Film je dostupan na Netflixu.